Dexter's Lab
13.07.2005., srijeda
Preseljeno...
|
na http://dexterslab.8bit.at |
- 06:05 - Komentari (0) - Isprintaj - #
29.04.2005., petak
Evo me opet...
|
... i šta da vam pričam. Posao, gužva frka... Polako počinje da mi ide sve to na živce, ali od nečega se mora živeti, zar ne? A uz sve to, opet me hvata neka nostalgija. Damn it, Ruff, nisi mi morao donositi onaj časopis... Registrovah se ja na galaksija.org, momci iz HR su se rešili da naprave novu Galaksiju. Svaka im čast. Naravno, ponudio sam im pomoć, a što i ne bih. Traže stare časopise, a imam ih na izvoz. Možda se i ja rešim da napravim jednu, nikad se ne zna. Inače, Galaksija je prvi domaći računar, autora Voje Antonića. Sastavljen od delova koji mogu da se kupe u svakoj prodavnici elektronskih komponenata, dovoljno jednostavan da svako ko zna da barata lemilicom može da ga sastavi. Tol'ko od mene... Odoh da nađem negde Z80... i par eproma... ->READY. |
- 06:06 - Komentari (0) - Isprintaj - #
06.03.2005., nedjelja
Ako nešto može poći naopako...
|
...poći će naopako. Barem tako piše u Marfijevom zakonu, a danas sam ja to uspeo da potvrdim u praksi. Šta se desilo, pitate se... Da počnem od samog jutra, kada sam ustao u 9 sati... A obično spavam do 12, 2, 4, 6, kako kad... Da li sam ustao na levu nogu, u to nisam siguran, ali ostatak priče deluje baš kao da jesam. Odem da se tuširam, i u momentu kada sam imao najviše pene na sebi - nestane tople vode! Kukaj, viči - niko te ne čuje! Nekako se onom led ledenom vodom na brzinu sperem, i siđem do kuhinje da naspem vode u lonac i ugrejem je. A šampon protiv peruti peče li peče... Vratim se nazad u kupatilo, i nekako sperem ostatke šampona sa sebe. Prva prepreka savladana, sad se treba obrijati... Pene je bilo, ali su žileti bili više nego oštri, pa sam svojom sopstvenom (a čijom bi drugom?) nepažnjom rasekao usnu... i napravio par rezova tipa "sicilijanska kravata" koji na svu sreću nisu bili duboki, ali dovoljni da bih narednih pola sata pošteno krvario. Baška to što nije bilo ništa "k'o svet" za ručak, pregrmeću ja to, pošaljem koleginici SMS da mi pozove taksi, jer ću zakasniti na posao, a kredita na mobilnom nemam. U rekordnom roku stiže poruka da mo vozilo dolazi za 5 minuta, i ja onako friško okupan i oprane kose izađem napolje... i k'o budala čekam 20 minuta... A taksija ne da nema, nego nikakav automobil nije prošao ulicom... Iznerviran, šaljem ponovo SMS, kad stiže odgovor... zvala je taksi na POGREŠNU adresu... U to su i moji matori stigli, zaplenim ja njima telefon da dozovem sebi prevoz, ali avaj... nema slobodnih vozila... I posle 10 minuta telefoniranja najzad dobijem taksi... od najskuplih u gradu... I dalje čekam, sneg pada li pada, a meni se puši iznad glave koliko sam narogušen... Pljunem 250 kinti (a obično bude 150), psujem kao kočijaš, ovaj put sam se opekao i više neću... Kasnim na posao, nervozno ulazim u kancelarije... Tu me sačekuju komentari tipa "nikad ne zna da dođe na posao na vreme", a samo ja znam da lično ja nisam kriv... Dočekuju me vesele vesti, da imam 4 (i slovima: ČETIRI) emisije uživo, jednu za drugom... Mračni oblak mi se nadvija nad glavom, munje sevaju na sve strane... Ljudi, subota je! Treba se spremiti za nedelju! Treba olabaviti tempo malo! Ne zarezuje me niko ni pet posto... Kuvam sebi kafu u električnom kuvalu, i dok sam zakuvavao - PUF! Izlete kafa iz kuvala po celoj kuhinji... I meni... Uoči prve emisije shvatam da sam kod kuće zaboravio prilog koji sam odneo da montiram pre neki dan, novinarka vrišti, psuje... A k'o da je i bilo nešto bitno, prilog sa zatvaranja sajma koji je ionako bio jadan... Uoči druge emisije, kada mi je kolega (nabeđeni novinar, kobajagi psiholog) nešto spomenuo, tipa "Kako ću se ja videti od ovog ŽBUNA na stolu"... A ne vidi ni koja kamera njega snima, kamera koja u kadar apsolutno ne hvata taj umetnički rad od suvog cveća... Ukapiram ja da je čovek utripovao da ga televizor snima, pošto se iz njegove perspektive dotični nije mogao "ogledati" u televizoru, sklonim nekako taj ŽBUN (uh, ježim se), a onda još jedan komentar... "A koja je kamera MOJA?"... Puca meni film lagano, topi ga projekciona lampa kao na kraju "Maratonaca", i besno odbrusim: "Nije nijedna tvoja, to su NAŠE kamere!" (htedoh reći, nije tvoja nego je vlasništvo televizije), utrčim u režiju, pustim špicu po kratkom postupku i onako narogušenog ga pustim u kadar... Onaj mali u meni likuje, rekoh sam sebi, "E, vala, da si i ti nekome pokvario dan"... |
- 07:00 - Komentari (2) - Isprintaj - #
27.02.2005., nedjelja
Malo o meni...
|
Zovem se Marko Šolajić, rođen u Novom Sadu 9. 6. 1980. u 16:10. U horoskopu blizanac, a podznak škorpija. Od malih nogu se interesovao za računare, u šestoj godini života dobio svoj prvi kompjuter, ZX Spectrum. Sa sedam godina dva puta operisao krajnike. Išao u osnovnu školu "Branko Radičević". U petom razredu svoj ZX Spectrum zamenio za Commodore 64. Naveliko kopirao igre za isti, i pri tom činu nije zaradio ni za disk drajv, a kamoli za neki ketridž. Moja majka, u vreme inflacije :: Kad ne bude 'leba da se jede, 'oćeš ti jesti te diskete??? U sedmom razredu ipak dobio taj disk drajv, koji je ispustio dušu nakon 7 (i slovima: sedam) dana rada. Neznani broj puta nosio C64 u servis kod Samira. Završio srednju elektrotehničku školu "Mihajlo Pupin", zaradio zvanje elektrotehničara elektronike, i (najzad) koji dinar od kopiranja igara. Na prvom času iz informatike se posvađao sa profesoricom i dobio jedinog keca u toku školovanja, samo zato što sam bio u pravu. Usput pohađao kurs za radio-amatera, položio za C i D kategoriju. U prvo vreme bio aktivan u radio klubu "Mihajlo Pupin" YU7AJH, a kasnije i sa ličnim pozivnim znakom YZ7RZK. Uvek nešto prčkao oko elektronike, manje-više (ali uvek više nego manje) uspešno. Pojedine sprave koje sam sklepao završavale su na gradskoj deponiji. Profesor praktične nastave :: Ti kad si ovde uvek nešto spališ! 1998. godine, za svoj 18. rođendan, dobio svoj prvi PC. 486DX5/133 MHz. I dalje je u životu, ali ne uključuje se redovno, već samo u specijalnim prilikama. Te 1999. godine, obeležene nekom drugom vrstom padavina, pod jekom sirena, urlikom aviona i iznenađenjima od strane Elektrodistribucije, pisao maturski rad, i svakih 20 sekundi stiskao CTRL+S... Iste godine upisao fakultet tehničkih nauka u Novom Sadu. Pošto sam odjednom osetio da znanje više neće u moju glavu, barem ne preko najrasprostranjenije metode učenja tipa "zagrevanje stolice", rešio sam da nađem sebi posao. Od 2000. godine zaposlen u novosadskoj radio-televiziji "Duga", u početku na mestu servisera opreme, kasnije na mestu realizatora radio-televizijskog programa, a sada na radnom mestu zvanom "Marica za sve". I dalje čačkam oko bilo kakve elektronike, osim televizora i bilo čega drugog što radi na napon veći od 25 volti, zbog vrlo neprijatnih iskustava. miš Amos, iz Diznijevog crtanog filma o Bendžaminu Frenklinu :: I ti me pitaš da li je to bio ELEKTRICITET?!? Inače, od muzike slušam skoro sve, pošto mi je radno mesto takvo, a privatno najviše volim da slušam hitove osamdesetih i devedesetih. Ne volim da izlazim ili sedim po kafićima, više mi prija neka opuštena (kućna) atmosfera. Pijem toplu nes-kafu sa mlekom i PUNO šećera. Nisam oženjen, i trenutno nisam u vezi. |
- 04:18 - Komentari (3) - Isprintaj - #
Dnevnik.hr |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
Opis bloga
Ja, moji projekti...
Brojač poseta
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||